Ovo je priča o 14 godina Nemačke istorije, o koja je iznikla iz prvog svetskog rata, a koju je nacizam ugasio, primoravši većinu umetnika i naučnika da emigriraju.
Završen je prvi svetski rat.
U gradu Vajmar (Weimar) je devetstodevetnaeste napisan i usvojen novi ustav i Nemačka je postala .
Nova država je morala da plaća veliku ratnu odštetu, ali kada se hiper inflacija malo smirila, i kad se smanjila nezaposlenost, počinje da se razvija umetnost.
Velika ekspanzija inovantnih ideja kao da je samo čekala pogodan tenutak.
1920. objedninjavanjem okolnih mesta populacija Berlina se udvostručuje. Sa 4 miliona stanovnika, on postaje jedan od 5 najvećih gradova Evrope, i privlači mnoge umetnike i naučnike.
Rat je ostavio za sobom probleme, a oni nisu rešeni, nego su samo iskombinovani sa osećajem slobode koje je demokratsko uređenje donelo.
Na ulicama Berlina niču kabarei, i grad brzo dobija reputaciju hedonistički dekadentog i razvratnog.
Osnivanjem republike, žene se po pravima izjednačavaju sa muškarcima. Ideal savršene žene se menja.
(Louise Brooks) je najpoznatija po ulozi iz filma Pandorina kutija. Lulu je moderno obučena lepotica sa kratkom crnom kosom.
Bila je otelotvorenje ideala nove žene Vajmarske Nemačke, sposobna, samostalna i slobodnog duha, što je mogla da bude samo do tridesettreće, kada naci ideologija počinje da propagira tvrd patrijarhalizam, i definiše dobru ženu kao krotku i poslušnu.
Filmska industrija u Nemačkoj je u usponu.
Glavni pravac je .
Filmovi sa jakom simbolikom i živopisnom scenografijom oslikavaju svetove iz fantazije.
Stanovništvu treba beg iz realnosti, i bioskopi postaju česta utočišta, ali to nije bežanje u lepši život.
Naprotiv - snimaju se horor filmovi.
Na platnu se prikazuju scene užasa i izvitoperenosti što čini da stvarni život običnih ljudi izgleda prihvatljiviji.
U samo jednoj godini, snimljena su 3 antologijska filma tog žanra: , i , a dve godine kasnije , tada vodeći nemački režiser, snima .
U celoj Evropi se oseća želja da se napravi korak napred, prema budućnosti.
dvadesetsedme snima .
U nestvarnim luksuznim oblakoderima žive bogataši.
Za njih radi sirotinja koja živi pod zemljom.
Hiperinflacija je osiromašila Nemce, i Metropolis odgovara na njihovu potrebu za optimizmom.
Protagonistkinja filma moli siromašne za malo strpljenja i obećava bolju budućnost u kojoj će svi biti jednaki.
Krajem dvadesetih zamire ekspresionistički pokret, ali ubistva i degenerativno ponašanje ostaju najčešće teme filmova.
To je vreme kada kriminal u Nemačkoj raste, i Lang inspirisan novinskim člancima snima „“, priču o masovnom ubici dece, koja realno oslikava stanje haosa u republici.
Tridesete je snimljen prvi nemački tonski film.
Glavnu ulogu striptizete igra (Marlene Dietrich), i stiče svetsku slavu, koja joj omogućava da se kasnije iz emigracije bori protiv nacističkog režima u svojoj zemlji.
je bila interdisciplinarna škola za umetnost i dizajn.
Osnovao ju je 1919. (Walter Gropius) u Vajmaru, ali je taj grad bio suviše konzervativan, pa se škola seli u Desau (Dessau), a kasnije u Berlin.
Umetnost, dizajn i arhitektura su bili pod snažnim uticajem ratnog iskustva, siromaštva i inflacije.
Bauhaus je pokušaj da se odgovori na nove potrebe ljudi.
Trebalo je izgraditi i opremiti lepe, funkcionalne kuće koje su svima dostupne. Lepota i praktičnost predmeta su jednako bitni.
Svaki student je posle osnovnog kursa morao da počne da uči zanat u radionici po njegovom izboru.
U Bauhaus školi je bilo puno radionica: za obradu drveta, za slikanje na staklu, tkanje, tipografska radionica, filmska ...
Praktičan rad je bio suštinski deo studija.
Metal - hladan i izdržljiv, postaje zaštitni znak Bauhaus nameštaja, jer je bio jeftin i lak za obradu.
dizajnirana za kancelariju (Kandinsky) je jedan od najprepoznatljivijih primera te nove avangardne estetike.
Dizajnirao ju je (Marcel Breuer), koji je bio profesor u Bauhaus školi.
(Le Corbusier) dizajnira verujući da predmeti treba da služi ljudima, a dobar sluga je diskretan i neprimetan.
Stolica je mašina za sedenje, i je i danas jedna od najudobnijih mašina-za-izležavanje.
Valter Gropius je najviše doprineo tome da se rad Bauhausa usmeri ka industrijskoj izradi i masovnoj proizvodnji.
Poziva arhitekte, slikare i skulptore da se uključe u sve faze izrade predmeta, jer po njegovom mišljenju umetnost nije profesija.
Umetnik treba da je napredni zanatlija.
Kvake koje je osmislio su postale ikona industrijskog dizajna dvadesetog veka.
Bauhaus nije jedan stil. U školi su predavali renomirani stručnjaci koji su imali veoma individualne i različite stilove.
"Less is more" je moto (Mies van der Rohe), poslednjeg upravnika Bauhaus škole.
Otvoren plan, ravne linije i strutura svedena na osnivne elemente čine njegove objekte elegantnim i praktičnim.
(László Moholy-Nagy) je bio .
U Bauhaus školi je vodio uvodni kurs na kojem su vežbe uglavnom rađene kroz fotografiju.
Ona nije shvatana kao umetnost po sebi, već je korišćena kao alat za prikazivanje realnosti i detalja neuhvatljivih golim okom.
Najzanimljiviji deo kursa je bilo eksperimentisanje sa trodimenzionalnim celinama.
Od jednostavnih elemenata i materijala su pravljeni predmeti koji je trebalo da imaju vizuelnu, ali i realnu, fizičku ravnotežu.
Ovo je trebalo da pomogne studentima da savladaju osnovna estetska pravila, ali i da steknu iskustvo u radu sa različitim materijalima, da upoznaju njihov kvalitet, težinu, elastičnost...
(Oskar Schlemmer) je bio slikar i skulptor. Osnovao je - teatar pokreta, prepoznatljiv po kostimima.
To su bile velike geometrijske konstrukcije u kojima su glumci izgledali kao lutke.
Šlemer je vodio pozorišnu radionicu u Bauhaus školi.
Ona je služila da razvija kreativno i slobodno razmišljanje.
Studentima je bilo jednostavno da na sceni isprobavaju odnose između prostora, oblika, boja, svetla, zvuka i pokreta, što su elementi koji se moraju savladati za uspešno bavljenje arhitekturom.
U manifestu koji je Gropius napisao na samom početku rada škole, stoji da je građevina najviši cilj umetnosti.
Studenti iz različitih zanatskih radionica su zajedno radili na osmišljavanju savršenih objekata, koji bi u potpunosti odgovarali željama klijenata.
Gropius je projektovao kompleks zgrada Bauhaus škole u Desauu, koje su sada jedne od najčeše fotografisanih građevina.
U slikarstvu se razvija pravac - , čiji su glavni nosioci bili (Otto Dix) i (George Grosz).
Oni zapažaju promene u moralnim shvatanjima ljudi, i kroz svoje slike ih snažno kritikuju.
Radovi ovih umetnika predstavljaju scene svakodnevnog života koje izgledaju jednako zastrašujuće kao scene rata.
Odjek svetske ekonomske krize u zemlji, koja je nedugo pre toga bila monarhija, čini da ljudi počnu da sumnjaju u demokratsko uređenje.
Neko treba da preuzme konrolu i odgovornost, a nacisti su dovoljno agresivni, i nude rešenja.
Umetnost koriste u propagandne svrhe, a sve moderno nazivaju devijantnim.
Berlin je okupljao umetnike iz cele Evrope, koji sada, zbog nacista, počinju da napuštaju Nemačku.
1933 je osnovan odbor za Rajha od svega devijantnog.
Organizuje se javno spaljivanje knjiga, i obilaze se muzeji u Nemačkoj da bi se sakupile slike koje ne odgovaraju estetskim senzibilitetima nacista.
1937. je organizovana izložba Degenerisana umetnost, koju je činilo 16 hiljada eksponata.
Podeljeni su tematski u grupe: slike koje omalovažavaju religiju, slike koje vređaju nemačke žene, vojnike i seljake, kao i dela Jevrejskih umetnika.
Trebalo je uveriti Nemce da je modernizam uperen protiv njih.
Uz svaku sliku je pisalo koliko je ona plaćena, iz državne kase.
Cifre su preuveličane, i izgledaju ogromne, posebno osiromašenom stanovništvu.
To je bio način da se dokaže da je sva moderna umetnost jevrejsko-boljševička zavera.
Izložene su bile slike 112 umetnika, od kojih su samo njih 6 bili Jevreji.
Na izložbi su se nalazila i platna profesora iz Bauhaus škole.
Izložene su slike (Paul Klee) i Kadinskog, radovi (Herbert Bayer), (Max Ernst), i Lasla Moholji-Nađa, koji je kao i ostali već bio u Americi.
Tridesetsedme je u Čikagu osnovao .
Pošalji novi komentar