Prvu pokretnu, kinetičku skulpturu napravio je, po svom priznanju sasvim slučajno, predvodnik dadaističkog pokreta (Marcel Duchamp), kada je točak bicikla okrenuo naopačke i postavio ga na drvenu stoličicu.
Možda važnije od začetka je što je istim delom Dišan ‘otkrio’ i redimejd (readymade) umetnost, koja će kasnije postati njegov zaštitni znak:
Redimejd je umetničko delo stvoreno od neprerušenog, ali često modifikovanog predmeta, čija osnovna funkcija nema veze sa umetnošću.
Originalna skulptura iz 1913. je izgubljena, ali je autor, koristeći mogućnost serijske proizvodnje redimejda, napravio novu 1951.
Kinetičke, tj metamehaničke skulpture su ipak bile specijalnost drugog dadaiste, švajcarca (Jean Tinguely), koji je sredinom 40-ih počeo da u svoja dela ubacuje motore i eksperimentiše sa pokretom.
Njegove skulpture najlečešće su pravile crteže, ali često su u njih ugrađeni mehanizmi dovodili i do samouništenja.
Pošto nije želeo da se njegove skulpture kreću predvidiljivo i ciklično, Tinželi je u njih ugrađivao nelinearne mehanizme – drugim rečima u slučaju samouništavajuće skulpture postoji više načina da do detonacije dođe.
Koji će put mašina izabrati zavisi od okolnosti u kojima je mehanizam pokrenut.
Zbog toga su Tinželijeve skulpture često bile nepredvidive, pa je najpoznatija - Omaž Nju Jorku – ostala upamćena upravo po tome što nije eksplodirala kada je trebalo.
(Edward Ihnatowicz) jedan je od pionira upotrebe računara u umetničke svrhe i jedan od prvih kibernetičkih skulptora.
Njegov robot SAM (Sound Activated Mobile) bio je prva pokretna skulptura čije je kretanje bilo uslovljeno isključivo dešavanjima oko nje. SAM je na sebi imao mikrofone koji su registrovali zvuk.
Ako bi prisustvovao dijalogu SAM bi lice uvek usmeravao ka onome ko u tom trenutku priča.
Bandit, Injatovicev poslednji robot, prvo je zahtevao od gledaoca da njegovu ruku pomeraju kako žele, a zatim bi ponovio ovaj set pokreta i na osnovu njega pokušao da pogodi pol i temperament osobe koja mu je pokrete zadala; u velikom broju slučajeva u tome je bio uspešan.
Devedesetpet godina od Dišanovog bicikla kinetička umetnost je i dalje vitalna, a njeni najznačajniji predstavnici često korsite dadaističke principe recikliranja i koriščenja starih materijala i predmeta u nove svrhe.
(Nemo Gould) već 20 godina pravi pokretne skulpture sakupljajući besplatnu građu i sve ono što može da pronađe u kantama za đubre i po otpadima: usisivače, mrtve insekate, motore starih šivaćih mašina, polomljene veštačke proteze...
Unekoliko se nastavljajući na redimejd umetnost, Gould se trudi da pronađene predmete deformiše tolko da ostanu prepoznatljivi.
On ne pravi ‘upotrebljive’ skulpture;
One nemaju nikakvu funkciju osim da ponovo otrkiju odbačene stvari, pronađu im namenu, ili kako Gould sam kaže spasu ih.
(Theo Jansen) stvara sopstvenu rasu: ogromna čudovišta koja se kreću Holandskim plažama koristeći vetar.
Tokom godina ove kreature postajale su sve kompleksnije, tako da su sada sposobne ne samo da se kreću već i da zaobilaze prepreke na koje na svom putu nailaze ili se zabiju u pesak ako osete da počinje oluja.
Ovaj nekadašnji naučnik svoj projekat započeo je pre 17 godina računarskim programom u kome su se virtuelna četvoronožna stvorenja trkala i tako otkrivala koja od njih su najsposobnija i stoga najpodobnija za reprodukciju.
Rešen da ovaj evolutivni proces prenese iz virtuelnog u pravi svet Jansen je u najbližoj prodavnici kupio najeftiniju zamenu za ćelije – gomile plastičnih cevčica;
Pored plastike, Jansen koristi još samo selotejp, najlon i žicu.
Svaka životinja sastavljena je od 375 cevčica;
dužina cevčica utvrđuje njen genetski kod, od koga zavisi kako će hodati i prilagođavati se nevremenu.
Slabije vrste vremenom odumru, tj. Jansen prestaje da ih pravi i pokušava da na sledećim modelima ispravi uočene greške.
Poslednja generacija Jansenovih kreatura ima ‘akumulatore’ – plastične boce u kojima se vazduh čuva, što omogućava da se konstrukcija kreće i nekoliko minuta pošto je vetar prestao.
Njegov cilj da ovo vreme poveća, tako da se hod nastavi satima ili čak danima.
Druga grana Jansenovog istraživanja su životinje mašine: jedna od njih, namenjena prevozu, Animaris Rhinoceros Transport teška je dve tone, ali je uprkos tome uz malo napora može pokrenuti samo jedna osoba, dok u kokpit staje nekoliko ljudi.
Jansen planira da vrstu obogati i Mamutom, 12 - tonskim stambenim čudovištem u čijoj će se utrobi nalaziti nekoliko soba.
Jansen se nada da će njegova rasa jednog dana biti opremljena pneumatskim nervima, mišićima, čulom dodira i čak da će imati mugućnost rudimentiranog donošenja odluka, a konačni cilj mu je da svoju ‘decu’ ostavi na plaži da žive samostalno.
Za razliku od Jansena, čija dela ne koriste savremena tehnološka dostignuća, (Carl Pisaturo), nastavljač Injatoviceve tradicije, polazi od robotike i spaja je sa idejom kinetičkih skulptura.
Njegovi roboti imaju najbizarnije funkcije, koje su u praksi često toliko kompleksne da se umetnik, za sada, zadovoljava nesavršenim prototipima.
Ipak Pisaturo je skultopr, a ne inženjer, jer njegovi roboti nisu namenjeni serijskoj proizvodnji.
Rob Nula (Slave Zero) je Robot Glumac kojim daljenski može da upravlja softver ili operater.
Rob ima mogućnost da čovekoliki pokreće ruke, zglobove, vrat i vilicu, a torzo može da se rotira za 180 stepeni.
Postojeći Glumac samo je prototip senka konačne verzije: Pisaturo želi robota sa celim telom, čiji će pokreti biti tečni, koji će moći da se prevrće, pada i da se kontinurano okreće u prostoru-plesača koji će moći da pravi pokrete kao da se nalazi u bestežinskom stanju.
(Arthur Ganson), koga mnogi porede sa Beketom, pokretnim skulpturama se bavi već 20 godina, a njegova dela imaju sličan metafizički aspekt kao i Jansonova i Pisaturova, ali na jednom sasvim teorijskom nivou.
On ne pravi novu rasu ili robote koji će se baviti umetnošću.
Neke od njegovih mašina u pokretu su samo da bi same sebe podmazivale, dok druge, bez obzira na kompleksnost mehanizma pomoću kog rade, nemaju apsolutno nikakvu namenu.
Ganson, koji sebe opisuje kao mešavinu inžinjera i koreografa koristi i najdelikatnije i najgrublje materijale: sve od najtananijih žica do betona i čelika.
Iza nekih njegovih skulptura stoje električni motori, ali je većina dizajnirana tako da ih pokreću po želji sami gledaoci.
Za razliku od mnogih svojih savremenika Ganson ne koristi savremena dostignuića – njegova umetnost lišena je bilo kakve računarske pomoći i komplikovanih softvera, lasera ili solarnih senzora – njegove skulpture nazivaju retrotehnološkim, a Gansona proglašavaju čovekom devetnaestog veka.
Ganson je poznat i po svom zanimanju za – izuzetno komplikovane i često glomazne konstrukcije, sa gomilom mehanizama, koje služe izvođenju neke jako jednostvne operacije na krajnje indirektan način.
Ove mašine nose ime poznatog američkog ilustratora, koji ih doduše nije pravio, ali je prvi počeo da ih crta.
Goldberg je verovao da se svaki posao može obaviti na dva načina: teži i lakši, ali da iznenađujuće veliki broj ljudi iz neobjašnjivih razloga bira teži pristup.
Na njegovim crtežima su mašine sastavljene od desetina ručki, točkova, šolji, loptica, kaveza za kanarince, čizama, igračaka i sličnih predmeta, sve u službi zatvaranja prozora ili ceđenja jedne pomarandže
Izvan Goldbergovih crteža, pricip ’zašto lako kad može komplikovano’ je 2003. godine, dobio mainstream prepoznatljivost kada je Honda snimila za model Ascort.
Glavne uloge u ovoj reklami imaju dva automobila, jedan rasparčan na sastavne delove koji čine Rub Goldberg mašinu i drugi, potpuno nov i ceo, koji svoju kilometražu započinje kada mašina obavi svoj posao i zatvori gepek.
U postprodukciji korišćeno je jako malo računarski generisanih slika i drugih specijalnih efekata – tek toliko da nova Honda dobije malo blještavije prozore.
Uprkos tome što je uložen trud da poverujemo kako je reklama snimljena u jednom kadru - pažljivi gledalac ipak može da vidi rez i promenu u šari na parketu dok se deo auspuha kotrlja po podu.
Svejedno, za ova dva kadra predhodno je snimljeno 606 dublova.
Za one koji bi da saznaju vise preporučujemo :
Pošalji novi komentar