“Jednom kad prihvatite nečiji autoritet, postajete druga osoba.” Ovo su reči (Stanley Milgram), čuvenog psihologa i predavača na univerzitetima Jejl (Yale), Harvard i Nju Jork (New York). 1961. godine Milgram je, započeo svoj na Univerzitetu Yale. Odraslim muškarcima koji su učestvovali u eksperimentu, rečeno je da se eksperiment bavi metodama učenja. Vođa eksperimenta je bio u beloj uniformi i predstavljen je kao “naučnik sa Jejla". Učesnik je zauzimao poziciju učitelja, a glumac, za koga su učesnici verovali da je takođe učesnik, poziciju učenika. Učitelj i učenik su razdvojeni u dve razlličite sobe. Učenik je privezan za stolicu i povezan provodnicima za generator elektrošoka, kojim je upravljao učitelj u drugoj sobi. Učitelj je ubeđen da generator elektrošoka stvarno proizvodi elektrošokove na učeniku u drugoj sobi. Učitelj, preko mikrofona čita učeniku kratke kombinacije reči, koje je ovaj dužan da pamti. Zatim mu učitelj postavlja pitanja u vezi s tim kombinacijama. Kada ovaj pogreši, učitelj je dužan da ga kazni, i to tako što mu pušta elektrošok U drugoj sobi, učenik, naravno, nije pod elektrošokom, već pušta snimljene reakcije sa magnetofona. 65% učesnika u eksperimentu je bilo spremno da ide do 450 volti – planiranog kraja eksperimenta. Autoritet takozvanog naučnika sa Jejla je bio prejak. Ovaj eksperiment je pomogao Stenliju Milgramu da shvati suštinu poslušnosti… ...čovek vidi sebe kao oružje u rukama drugog i zbog toga ne smatra više sebe odgovornom za sopstvene akcije. … Jednog tihog avgustovskog jutra u gradiću Palo Alto u Kaliforniji, bez mnogo buke policija je pohapsila devetoricu momaka. Svi su bili uzorni studenti. Pročitana su im prava i svi su privedeni u policijsku stanicu. Studenti su se prijavili na oglas u novinama koji poziva na učešće ueksperimentu koji se bavi psihološkim posledicama zatvorskog života. U stanici ih je sačekao doktor (Philip Zimbardo), vođa eksperimenta, sa još devetoricom istih takvih momaka, određenih da u eksperimentu učestvuju kao čuvari. Uz pomoć stručnih konsultanata iz policije, u prostorijama odeljenja za psihologiju Stanfordskog Univerziteta je zatvor. Skrivene kamere će u toku sledeće dve nedelje koliko je eksperiment trebalo da traje, snimati sve što se dešava u zatvoru. Iz specijalne prostorije Zimbardo će pratiti šta se dešava. Zatvorenici su ostali bez odeće i donjeg veša i umesto toga dobili specijalnu zatvorsku sa brojevima. Čuvari su u odeći “kaki” boje sa tamnim naočarima i pendrecima. Prvu noć čuvari grubo bude zatvorenike u pola tri ujutro. Prebrojavanje. Zatvorenici još uvek ne shvataju dovoljno ozbiljno situaciju. Čuvari su prinuđeni da nađu način da osiguraju autoritet kod zatvorenika. Pojedinim zatvorenicima je naređeno da rade sklekove. Prvi dan protiče mirno. Neočekivano, sutradan počinje pobuna. Zatvorenici, zabarikadirani u jednu ćeliju, cepaju brojeve s odeće i odbijaju poslušnost. Jutarnja smena čuvara je zatečena. Pozivaju pojačanje. Odvajaju kolovođe od ostalih zatvorenika. Jedna ćelija biva određena za “Ćeliju privilegija”. Najposlušniji zatvorenici su smešteni u ovu ćeliju, vraćena im je odeća, dobijaju bolju hranu, sapun i četkice za zube. Čuvari vremenom sve više maltretiraju zatvorenike. Počinju da ih teraju da čiste toalete golim rukama i povećavaju im broj prozivki. Kada zatvor posećuje sveštenik, u razgovoru sa zatvorenicima otkriva da se granica između uloga i realnosti prilično izbrisala. Zatvorenici su nazivali sebe brojevima umesto imenima, i bili u ozbiljnoj depresiji. U najgoroj situaciji je bio zatvorenik broj 819. On nije ni želeo da razgovara sa sveštenikom, odbijao je da jede,blokirao je ćeliju, žalio se da mu je muka i tražio je da ide kod doktora. Dr Zimbardo ga je pozvao da napusti zatvor i izađe. Ovaj mu je odgovorio da, iako bolestan mora da ostane i da dokaže ostalima da nije loš zatvorenik. Tek kada ga je dr. Zimbardo protresao i rekao mu da on nije zatvorenik 819, već učesnik u eksperimentu, ovaj je pristao da napusti zatvor. Sledeće noći dr Zimbardo je primetio da čuvari noću povećavaju maltretiranje zatvorenika, zato što veruju da ih tada niko ne gleda. Nakon nedelju dana Zimbarda je posetila njegova asistentkinja Christina Maslach. Ona je bila zgrožena stanjem u kome se nalaze zatvorenici, koji su u to vreme već bili vezani lancima jedni za druge, ispijeni umorni, bolesni, a i spavali su u prljavim ćelijama. Žestoko je zahtevala da se eksperiment prekine. Zimbardo nije mogao da poveruje da je i on sam postao poslušni upravnik svog zatvora u svom eksperimentu.
Poslusnost je vecna zivota
Poslusnost je vecna zivota tema.Zanimljivo.
Pošalji novi komentar